U tišini svoju bol bolujem
Nikom je ne kazujem...
Samo se zavučem
Ispod oblačka mog sna
Zavirim krajičkom oka u sebe
I zanemim
U tišini svoju bol bolujem i
Nikom je ne kazujem
A ona ponekad bljesne u
Svom ludilu
Ščepa me i pritiska
Ko najteža mora
A ja ćutim i
U tišini svoju bol bolujem
I nikom je ne kazujem
Zbog tišine vriska....

Malo cu da iscasim, n`o razumecete.
Htela bih da sve te tisine umesto sete i vriska, obojimo prihvatanjem, jer cemo samo tako videti sa druge strane, da ipak od nas zavisi, ne samo nase nego i tudje,
htela bih da iz njih izvire ono bolje, da se tu okupi, naelektrise i provristi dobro, kao pandam svom tom nagomilanom zlu medju ljudima... jer nema ga ko je u tisini, a da je sebican... jer ono sto treba meni dragim i meni, zaista treba svima

..u meni vrišti jedna mršava ženskica koja hoće izaći... obično mogu ušutkati kučku keksima..